Bokurano

Bokurano. Zanimljivo ime. Mislim da je to prva stvar koja mi je privukla pažnju kod ovog animea. Interesantna stvar, budući da me je činjenica da za njega nisam čuo bila ujedno i prva stvar koja me je odbijala od gledanja ovog animea. Druga stvar koja me je odbijala bila je činjenica da Bokurano spada u mecha anime – generalno nisam ljubitelj ovog žanra, ne zato što ne volim velike robote koji se makljaju već zato što je većina njih (ili barem onih na koje sam ja nailazio) rađena na isti kalup. Čitanje opisa serije nije me razuverilo ali, srećom po mene, anime mi se učinio dovoljno zanimljivim za gledanje. Kažem srećom jer bih u suprotnom propustio jedno veoma kvalitetno ostvarenje.

Elem, šta je pisalo u opisu – grupa srednjoškolaca u letnjoj prirodnjačkoj školi tokom istraživanja jedne pećine naleti na čudnog čiku koji se tamo nastanio. Ok, čovek u pećini. Normalna situacija ali davno prevaziđena, ili barem tako istorija i antopologija kažu. Bilo kako bilo, za razliku od pećinskih ljudi, profesor Kokopeli (ime pustinjaka) je sa sobom u pomenutu špilju poneo i svoj računar kako bi mogao da radi na razvoju svoje nove igre.

Radnja igre? Ogromni robot koji se bori sa drugim ogromnim robotima u dvobojima na život i smrt kako bi zaštitio Zemlju. Objasnivši im pravila, Kokopeli ih pita da mu budu testeri i traži od njih da se stavljanjem ruke na čudan panel prijave kao igrači. Mislim da već naslućujete kuda ovo ide. Igra ne postoji, momci i devojke su se upravo prijavili da budu piloti džinovskog robota kojeg nazivaju Zearth i koji će u dolazećim epizodama štititi Zemlju od uništenja.

Ne deluje toliko primamljivo, zar ne? Međutim, ono što ovaj anime izdvaja iz mora drugih mecha ostvarenja je to što je mračan. Sudeći po opisu, većina bi očekivala neki traljavi shounen koji je do sada viđen milion puta. Znam da ja jesam. Ono što sam dobio bio je ozbiljan, depresivan i nepredvidljiv anime sa pomalo neobičnom pričom; najbolji opis koji sam do sada pročitao glasi otprilike ovako: „tmurna, depresivna atmosfera sa svega par sunčevih zrakova“.

Gledajući ovaj anime osećao sam se kao pešadinac Gondora na Pelenorskim poljima koji je, konstantno napadan nadmoćnijom silom izdržavao u beznadežnoj situaciji, krvav i znojav, neumorno se nadajući čudu. Počev od prve epizode, iščekivao sam Rohirime da dojašu u pomoć, a Aragorna da izleti iz gusarskih brodova umesto neprijateljskog pojačanja. Da li sam dočekao taj trenutak spasa i obnovljene nade ili su snage Saurona ovoga puta odnele pobedu? Ako želite da saznate, pogledajte seriju, nećete se prevariti.