[Esej] Horor u Mangama
Kada bismo pričali o hororu u mangama, i kada bismo pitali same Japanace ko je najbolji predstavnik tog žanra, dva imena koja bi se najčešće pomenula bi verovatno bila Kazuo Umezu i Daiđiro Morohoši (neki izgovaraju njegovo prezime kao Moroboši). Lako bi bilo dokazati zašto: po njihovoj prisutnosti u (japanskoj) javnosti; po broju filmova koji su rađeni po njihovim delima, po nagradama koje su dobili ili koje su, čak, nazvane po njima (Kazuo umezu nagrada za horror). S druge strane, njihova prisutnost van Japana (pogotovo Morohošijeva) je minorna. Dok je od Umezua nešto i prevedeno na engleski (Hyouryu kyoushitsu, aka The Drifting Classroom; i još nekoliko zbirki starijih priča) od Morohošija nije ništa, i ne vidim trend da će se to promeniti.
KAZUO UMEZU
Dok Učionica ima svoje mesto i domet u istoriji japanskog stripa, najstrašnije Umezuovo delo koje sam pročitao (i jedno od najstrašnijih uopšte) je Kami no hidarite, akuma no migite (Leva ruka Boga, desna ruka đavola), čuvena zbirka priča iz sredine 80-tih, koje povezuje isti protagonista, dečak koji je u stanju da nasluti događaje u snovima. Priče su: Zarđale makaze, Nestale gumice, Jezik kraljice paukova, Crna slikovnica, i 影亡者 (kage mouja, prvi znak je senka, silueta, odraz; drugi i treći označavaju mrtve). U originalnom izdanju ima 6 tomova (tankobona). Neko neupućen u mangu bi mogao da prelista nekoliko stranica (ovde pretpostavljam da nisu u pitanju prvih par stranica!) i da se pita zašto se oko Umezua diže tolika frka. Stvarno, zašto? Crtež je običan, na momente može se reći i "slab" (nedorađen); ima puno crne boje i deluje "masno"; kompozicija je staromodna, tj. sve su četvrtasti okviri jednako udaljeni jedan od drugog; većina dijaloga se svodi na vrištanje i plakanje, likovi se ponekad ponašaju nerezonski... A ipak... Ipak. Kada dešavanja krenu da se odmotavaju, Umezuova imaginacija je nezamisliva i po meni niko (osim Morohošija, od koga nisam puno ni čitao) ne može da predstavi čist užas na tako bezazlen način. Umezuov horor je generalno više gotski, pun neke neobjašnjive jeze, ali što se tiče ove zbirke o kojoj pričamo, neke scene su brutalne i mučne i bizarne do granice ljudske imaginacije. Film rađen po ovim pričama, ako treba da bude shvaćen ozbiljno (pošto ih Umezu nije zamislio ni sa trunkom humora) bio bi nezamisliv. Ako nekom scene kada makaze seku dečja lica (i tela) nisu dovoljno strašne, neka, ove priče imaju i druge adute.
Njegov “naslednik” Đunđi Ito, daleko je poznatiji van Japana nego u rodnoj mu zemlji. I Ito crta bolje od Umezua. Ali, opet, po tome kako gradi napetost, i kako bira uglove iz kojih prikazuje dešavanja i, uostalom, kako bira samu građu za slike, Umezu je daleko iznad.
Ovde nisam pričao o njegovom životu i radu. Biće prilike za to. Ima materijala za jednu debelu knjigu, verovatno i više njih. Umezu je selebriti u Japanu i čudak svoje vrste. Nije radio samo horor - čuveni Makoto-chan je geg-manga, komedija sa puno toalet-humora.
Umezu je osoba koja živi u skladu sa svojim pravilima. Evo kuće koju je sagradio sebi i zbog koje je imao problema sa komšilukom - tužen je zbog uznemiravanja okoline!
Srećom, dobio je taj spor.
Kuriozitet: Rumiko Takahaši je bila njegov asistent. Eto gde je izvor ispiracije za Sirensku šumu (Mermaid forest)!
Šogakukan je počeo sa objavljivanjem "savršene" edicije njegovih dela i, zadnji put kada sam proverio, još nije objavio ovu zbirku.
DAIĐIRO MOROHOŠI
...ili Moroboši. Kanđiji se mogu čitati na više načina. Čuo sam obe verzije, ali kako je na japanskoj wikipediji ova prva, stavio sam nju u naslov. Na sajtu Baka-updates kaže se za njega prosto:
“One of the most famous writers in Japan.”
Zaista, kada bih birao autore čiji kvalitet i značaj su obrnuto srazmerni njihovoj slavi van zemlje, Morohoši bi mi bio prvi na listi. Istina je da se on kloni medija koliko god je to moguće, ali njegov rad je cenio i Tezuka lično, a izuzetno ga ceni i japanska kritika. Samouk je i uvek je radio sam. Njegova mangografija je ogromna, i mnoga dela su vredna pomena: još od 1974 i Seibutsu toshi-ja (Organskog grada), preko zbirke priča Yokai hantaa (Lovac na duhove, čije naslovnice vidimo na slici dole), Ankoku shinwe (Mit o bogovima tame), Maddomen-a (eng. Madmen), Saiyuu youenden-a (Putovanje na Zapad, obrada kineskog klasičnog dela objavljivana tokom dve decenije, za koje je dobio Tezukinu nagradu za najbolju mangu 2000. godine) do horor-komedije Shiori to Shimiko (Šiori i Šimiko) i mnogo, mnogo toga između. Ali uvek u okvirima fantastike.
Porede ga sa Lavkraftom ali, zaista, sem par omaža u Šiori i Šimiko (a to su dve srednjoškolke koje rešavaju okultne slučajeve) i još nekoliko dela, Morohošijeve glavne inspiracije su folklor i istorija Japana, Kine i okolnih zemalja (u Madmenu, na primer, folklor Nove Gvineje). A istina, poseduje on lavkraftovski nihilizam, nezavisno što crtež može da navede na krivi trag.
Nadajmo se da će neko pokupiti neko njegovo delo za skenlaciju, ako ništa drugo (Ankoku shinwa ili Saiyuu youenden, po mogućstvu).
Tekst je napisao ridiculus
KAZUO UMEZU
Dok Učionica ima svoje mesto i domet u istoriji japanskog stripa, najstrašnije Umezuovo delo koje sam pročitao (i jedno od najstrašnijih uopšte) je Kami no hidarite, akuma no migite (Leva ruka Boga, desna ruka đavola), čuvena zbirka priča iz sredine 80-tih, koje povezuje isti protagonista, dečak koji je u stanju da nasluti događaje u snovima. Priče su: Zarđale makaze, Nestale gumice, Jezik kraljice paukova, Crna slikovnica, i 影亡者 (kage mouja, prvi znak je senka, silueta, odraz; drugi i treći označavaju mrtve). U originalnom izdanju ima 6 tomova (tankobona). Neko neupućen u mangu bi mogao da prelista nekoliko stranica (ovde pretpostavljam da nisu u pitanju prvih par stranica!) i da se pita zašto se oko Umezua diže tolika frka. Stvarno, zašto? Crtež je običan, na momente može se reći i "slab" (nedorađen); ima puno crne boje i deluje "masno"; kompozicija je staromodna, tj. sve su četvrtasti okviri jednako udaljeni jedan od drugog; većina dijaloga se svodi na vrištanje i plakanje, likovi se ponekad ponašaju nerezonski... A ipak... Ipak. Kada dešavanja krenu da se odmotavaju, Umezuova imaginacija je nezamisliva i po meni niko (osim Morohošija, od koga nisam puno ni čitao) ne može da predstavi čist užas na tako bezazlen način. Umezuov horor je generalno više gotski, pun neke neobjašnjive jeze, ali što se tiče ove zbirke o kojoj pričamo, neke scene su brutalne i mučne i bizarne do granice ljudske imaginacije. Film rađen po ovim pričama, ako treba da bude shvaćen ozbiljno (pošto ih Umezu nije zamislio ni sa trunkom humora) bio bi nezamisliv. Ako nekom scene kada makaze seku dečja lica (i tela) nisu dovoljno strašne, neka, ove priče imaju i druge adute.
Njegov “naslednik” Đunđi Ito, daleko je poznatiji van Japana nego u rodnoj mu zemlji. I Ito crta bolje od Umezua. Ali, opet, po tome kako gradi napetost, i kako bira uglove iz kojih prikazuje dešavanja i, uostalom, kako bira samu građu za slike, Umezu je daleko iznad.
Ovde nisam pričao o njegovom životu i radu. Biće prilike za to. Ima materijala za jednu debelu knjigu, verovatno i više njih. Umezu je selebriti u Japanu i čudak svoje vrste. Nije radio samo horor - čuveni Makoto-chan je geg-manga, komedija sa puno toalet-humora.
Umezu je osoba koja živi u skladu sa svojim pravilima. Evo kuće koju je sagradio sebi i zbog koje je imao problema sa komšilukom - tužen je zbog uznemiravanja okoline!
Srećom, dobio je taj spor.
Kuriozitet: Rumiko Takahaši je bila njegov asistent. Eto gde je izvor ispiracije za Sirensku šumu (Mermaid forest)!
Šogakukan je počeo sa objavljivanjem "savršene" edicije njegovih dela i, zadnji put kada sam proverio, još nije objavio ovu zbirku.
DAIĐIRO MOROHOŠI
...ili Moroboši. Kanđiji se mogu čitati na više načina. Čuo sam obe verzije, ali kako je na japanskoj wikipediji ova prva, stavio sam nju u naslov. Na sajtu Baka-updates kaže se za njega prosto:
“One of the most famous writers in Japan.”
Zaista, kada bih birao autore čiji kvalitet i značaj su obrnuto srazmerni njihovoj slavi van zemlje, Morohoši bi mi bio prvi na listi. Istina je da se on kloni medija koliko god je to moguće, ali njegov rad je cenio i Tezuka lično, a izuzetno ga ceni i japanska kritika. Samouk je i uvek je radio sam. Njegova mangografija je ogromna, i mnoga dela su vredna pomena: još od 1974 i Seibutsu toshi-ja (Organskog grada), preko zbirke priča Yokai hantaa (Lovac na duhove, čije naslovnice vidimo na slici dole), Ankoku shinwe (Mit o bogovima tame), Maddomen-a (eng. Madmen), Saiyuu youenden-a (Putovanje na Zapad, obrada kineskog klasičnog dela objavljivana tokom dve decenije, za koje je dobio Tezukinu nagradu za najbolju mangu 2000. godine) do horor-komedije Shiori to Shimiko (Šiori i Šimiko) i mnogo, mnogo toga između. Ali uvek u okvirima fantastike.
Porede ga sa Lavkraftom ali, zaista, sem par omaža u Šiori i Šimiko (a to su dve srednjoškolke koje rešavaju okultne slučajeve) i još nekoliko dela, Morohošijeve glavne inspiracije su folklor i istorija Japana, Kine i okolnih zemalja (u Madmenu, na primer, folklor Nove Gvineje). A istina, poseduje on lavkraftovski nihilizam, nezavisno što crtež može da navede na krivi trag.
Nadajmo se da će neko pokupiti neko njegovo delo za skenlaciju, ako ništa drugo (Ankoku shinwa ili Saiyuu youenden, po mogućstvu).
Tekst je napisao ridiculus
Tagai
Prvobitno
Anime Balkan
TanukiSubs
Gledaj crtaće
Tsukuyomi Discord
Anime Srbija
BalkanFlix