Reideen

Posle poduže pauze, uzrokovane što sopstvenom lenjošću, što obavezama akademskog života, a ponajviše ovim silnim praznicima i slavljeničkim duhom, donosim vam recenziju još jednog mecha ostvarenja, drugu od planiranih pet - Reideen, čedo giganta po imenu Production I.G. Malo čudna odluka za nekog ko nije ljubitelj mecha žanra ali reših da proširim vidike, a potom da posledicu tog postupka podelim sa vama, čitaocima ovog bloga (iako smo mi autori verovatno većina čitalačke populacije).

No, Reideen. Ono što me je privuklo ovom animeu pre svega je činjenica da ga je radio moj omiljeni studio, Production I.G. Bilo je stvari koje su me odbijale, kao na primer to što je u pitanju rimejk serijala Brave Reideen, ili to što je glavni predložak priče delovao kao najveći mogući kliše ali privlačnost je nadmašila odbojnost. Evo o čemu se u stvari ovde radi.

Đunki Saiga je petnaestogodišnjak, srednjoškolac, daroviti matematičar, a takođe i sin poznatog arheologa/istraživača koji je nestao nekih deset godina pre događaja opisanih u seriji. Vlasti pronalaze njegov leš, zajedno sa nekim artefaktima, unutar planine nadimkovane Japanska piramida. Otprilike u to vreme na teritoriju Japana pada džinovski robot koji ubrzo po padu počinje da seje uništenje. Đunki, naravno, nekim čudom upada u podjednako gigantskog zlatnog Reideena i savlađuje svog protivnika.

Već možete pretpostaviti kako dalje napreduje radnja – zloće šalju talas za talasom svojih robota, Reideen ih redom tamani i tako. Generalno, sve je već viđeno ko zna koliko puta. Međutim, ono što Reideena donekle izvlači iz sveopšte prosečnosti je pozadinska priča - misterija koja okružuje Reideena i Midorino Akiru, Đunkijevu novopridošlu drugaricu iz razreda, kao i nastojanja japanske vlade da njihovi roboti preuzmu odbranu zemlje; upravo ovi elementi će vam držati pažnju i terati vas da posle tek pogledane epizode odmah pustite i sledeću.

O čulnim aspektima ne bih mnogo tupio – kao i sve što izlazi iz Production I.G.-a, i Reideen izgleda prilično atraktivno. Mene lično su malo iritirali sami roboti, nekako su mi bili prespori, glomazni i generalno tromi, a takođe i scene izvlačenja Reideenovog raznovrsnog naoružanja posle nekoliko ponavljanja znaju da dosade ali anime je, generalno, manje-više eyecandy.

Stigosmo nekako i do kraja ovog traljavog teksta. Kao što ste možda primetili, recenzija je pisana bez entuzijazma i to s razlogom, ako smem reći; da sumiram sve u nekoliko reči – Reideen nije loš anime, daleko od toga, ali je takođe daleko i od izvanrednog ostvarenja i ljubitelji mecha žanra će ga verovatno više ceniti od mene. Finalna presuda: ok za pogledati kao ubijanje vremena ali nemojte očekivati previše.